Vozdra Caja,

PERO 

Tih čovjek.

Zbog 'Pedagoške' prvi put došao u Banjaluku. Davno bilo. Dobar bio profesor Mato Džaja.
Ispričao mu mnogo lijepih riječi o rodnom kraju. Zbog njih se možda tamo i vratio.

Sada je ponovo ovdje. Došao s konvojem, moralo se.

Odmah mu prišivena odrednica 'izbjeglica'. Osjetio to na svojim leđima.

'Riječ izbjeglica dolazi od onog – izbjegni ga.' (Josip Pejaković)

Bilo je teško, nisi niđe prist'o. Sad je dobro... Napravio stan na tavanu. Struja nije bila dobra
pa se zapalilo. Sad je dobro. Napravio ponovo...

Skroman čovjek.

Neke riječi dobiju svoj zasluženi volumen tek kad ih čuješ iz Perinih usta: 'krov nad glavom...,
udomiti..., skućiti...'

Izazvana sanjarija: toplina tajnog skrovišta, nešto kao školjka ili gnijezdo.

Napravio Pero sebi trafiku, veću od renoa četvorke.

Žvake prodaje na komad. Cigare idu samo na kutiju.

 Mario

U ŠLEPU

                                                   foto-maja

Draga Stela, Emire, Vesna i Caja!
 
U Klotenu kod Züricha je 14. juna 2008 
5. susret Banjalucana i Banjalucanki.
 Imam jednu molbu za Vas:
 da li biste mogli napisati i poslati 2-3 recenice, onako od srca,
 koje bih onda u kolazu procitao na susretu.
 Potpisane ili ne, kako Vi zelite.
 Znam da Vam ne fali inspiracije, ha, ha !
 Veliko hvala unaprijed!
 Mozete ovaj Mail poslati i dalje
 Vasim i nasim banjaluckim prijateljima, sa istom molbom !
 
Puno Vas pozdravljaju 
Ekrem, Relja i Sule !

 Na raskršću

 Prijatelj je neko kome dozvoljavamo da nas naljuti, rastuži, preplaši, razočara...što je veća skala doživljaja,
to je povezanost i prijateljstvo veće, a odnos stvarniji.
Ljubavnik stvari donosi, a mi skačući u nepoznato, otvaramo se i primamo.
Prijatelju se prilagođavamo, ljubavnika uzimamo takvog kakav je.
Prijatelj se trudi, jer želi postići cilj, ljubavnik je beskompromisan, jer izražava sebe.
Prijatelj vodi računa o nama, ljubavnik vodi računa o istini.
Prijatelj gradi, misleći o sutra, ljubavnik živi, osjećajući sada.
Prijatelj razgovara, ljubavnik kaže.
Prijatelj se nudi, ljubavnik se daje.
Prijatelj traži, ljubavnik uzima.
Prijatelj je cilj, ljubavnik je sredstvo.
Prijateljstvo mjerimo kvalitetom, ljubav intenzitetom.
Prijateljstvo je okvir u kom se odnos stvara, ljubav je trenutak u kom se prepoznaje odnos koji je oduvijek postojao.
Prijateljstvo je kad ljudi nalaze sličnosti i to ih privlaći jedno drugom. Ljubav je kad pronalaze razlike i intenzivno ih
žive ostajući povezani.
Prijateljstvo je potvrdjivanje osjećaja sigurnosti, ljubav je osvajanje prostora straha.
U prijateljstvu podršku tražimo u drugome, u ljubavi je nalazimo u sebi samom.
enver

Katrina

                        Edo Didović

Goga Stehlik

najnovije iz Macine radnje

                            SLIJE GRADA

 
Ovo je slikao "samookidač", ha, ha!
Onaj sa deset sekundi, tamo nekog 
sunčanog marta. A ljudi na slici, šta da se kaže?
Najmanji Zlatan je sada visok, kažu skoro 190 cm, 
mama Rusmira, meni tako srcu draga je, nadam se, 
sretna u svojoj, nekada, Šenoinoj ulici, 
Ekrem Brada (sada bez brade) negdje u Švicarskoj
lovi "zjale" u svome šarolikom svijetu, 
a tata Nenad Memon - Neja !?  Hmmm...posebna priča!
Taj čovjek zaslužuje malo više teksta i malo više PRAVIH riječi,
pa ćemo ga za sada samo kratko pozdraviti onim poznatim
 " V ", koji je pokazivao svojim prstima i i riječima: "Peace brother !"
Mir s tobom dragi Neja !

 

 

  

  

 

 
Leteći Holanđanin - Rade Šerbedžija: Težina tuđine (3)

Novi odlomak iz ru­ko­pi­sa Ra­de­ta Šer­be­dži­je pod rad­nim na­slo­vom Green Card­

Piše: Rade Šerbedžija

Na va­lo­vi­ma Ti­hog oke­a­na

Dok pi­jem bi­je­lo vi­no, obič­no mi se pje­va. Sje­dim sam na svo­joj dvo­riš­noj te­ra­si uz “sla­po­ve Pli­tvič­kih je­ze­ra”, ka­ko zo­ve­mo ma­lu dr­ve­nu ka­cu iz ko­je spe­ci­jal­nim efek­ti­ma vo­da žu­bo­ri i bu­di sje­ća­nja na one mo­je da­le­ke to­ple ju­žne kra­je­ve, pi­jem ge­mišt od San­ta Mar­ga­ri­te (mog naj­dra­žeg Pi­not Gri­gio vi­na) i pje­vu­šim Lo­ši­nu pje­smu, ”vi­no ne zna da smo ne­kad bi­li sre­tan par/ bo­lje bi­ti pi­jan ne­go star…”
Na­la­zim da je bi­je­li ge­mišt bo­lji kad se ra­di s fran­cu­skom mi­ne­ral­nom vo­dom Pe­ri­er ne­go s ta­li­jan­skim Pe­le­gri­nom, kad već ov­dje ne­ma jam­nič­ke.

Dok ta­ko pje­vu­šim i pi­juc­kam, obič­no ne mi­slim ni o če­mu. Sa­mo se pre­pu­stim ne­koj tu­poj, slat­koj tu­zi. ”Zar je isti­na da tu­ga ne­ma ob­li­ka/ ili to nož re­že njen nje­žni se­def/ a sto­ji po­gled ra­van u li­ni­ji što si­je­če.”

Ne­zgo­dan po­kret de­snom ru­kom ko­jim sam iz sa­svim opuš­te­nog po­lu­le­že­ćeg po­lo­ža­ja u mo­joj omi­lje­noj ma­sli­na­sto­ze­le­noj fo­te­lji, že­lio, go­to­vo fa­kir­skom vješ­ti­nom, do­to­či­ti još ma­lo vi­na u ča­šu, pro­u­zro­čio je oš­tar bol u vra­tu. Ne znam da li je to tre­ći, če­tvr­ti ili pe­ti kra­lje­zak, ali znam si­gur­no da je bo­lan i ozbilj­no po­vri­je­đen. Zbog nje­ga mi po­vre­me­no oš­tri bo­lo­vi pro­la­ze kroz ra­me­na i tr­nu vr­ho­vi pr­sti­ju obje ru­ke.

Tu ne­u­god­nu po­vre­du za­ra­dio sam još pri­je de­set go­di­na kad sam pred svo­jom mla­dom že­nom iz­i­gra­vao šam­pi­o­na u bodybor­din­gu,
ja­ha­ju­ći po pri­lič­no vi­so­kim va­lo­vi­ma na pri­vat­noj pla­ži na­še iz­najm­lje­ne ku­će u jed­nom od luk­su­znih pred­je­la ču­ve­nog Ma­li­bua, gdje po­zna­te film­ske zvi­je­zde ima­ju svo­je eks­klu­ziv­ne bo­ga­te vi­le ogra­đe­ne vi­so­kim zi­do­vi­ma.

“De­ja­ne, ovo je taj”, vik­nuo sam svom pri­ja­te­lju De­ja­nu Ka­ra­kla­i­ću, ko­ji nas je tog ne­djelj­nog po­po­dne­va do­šao po­sje­ti­ti i ko­ji je sje­dio na pla­ži, a da mu ni­je pa­lo na pa­met da se ku­pa u Ti­hom oke­a­nu.

Po­ka­zi­vao sam mu na ve­li­ki val, ko­ji je u tom tre­nut­ku od­jed­nom po­stao još i ve­ći i kao da me je zbog ne­če­ga, vrag bi ga znao če­ga, na­mjer­no do­hva­tio, po­di­gao na vrh i za­tim me svom sna­gom za­bio na­gla­vač­ke u pješ­ča­no dno.

Osje­tio sam stra­šan bol u pred­je­lu vra­ta i je­dva sam is­pli­vao. Ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka ni­sam znao gdje sam i da li je ne­bo do­lje, a mo­re go­re. Sve je oko me­ne bi­lo ne­iz­mjer­no pla­vo.

De­snu ru­ku uop­će ni­sam mo­gao po­kre­nu­ti i be­ži­vot­no je vi­sje­la uz tje­lo. Je­dva sam uz po­moć De­ja­na i Len­ke iza­šao iz mo­ra,
ko­je me je svo­jom ne­iz­mjer­nom si­li­nom vu­klo na­zad za­jed­no s pje­skom, da me od­ne­se da­le­ko od oba­le i ne­gdje ta­mo za­u­vi­jek pro­gu­ta.

Bi­lo mi je muč­no i po­vra­ćao sam mo­re s pi­je­skom po­mi­je­ša­no. Čud­no ka­ko i u ta­ko dra­ma­tič­nim tre­nu­ci­ma na­ša podsvjest ima smi­sla
za hu­mor jer sam uz svu tu mu­ku i bol pje­vu­šio u se­bi Ar­se­no­vom in­to­na­ci­jom “s oku­som so­li s oku­som mo­ra…” Osje­ćao sam
bes­kraj­nu sla­bost i je­dva sam sta­jao na no­ga­ma. Len­ka je pred­la­ga­la da zo­ve­mo Hit­nu po­moć, a De­jan je sa­vje­to­vao da me on hit­no
od­ve­de u naj­bli­žu bol­ni­cu jer, ako je neš­to ozbilj­no, bo­lje da bu­dem u pra­voj bol­ni­ci. Pri­je ne­go su me pa­žlji­vo str­pa­li u auto, uspio
sam is­ka­pi­ti du­pli wisky. Ne­ka­ko sam se na­vi­kao da sve bo­lo­ve li­je­čim ra­di­je al­ko­ho­lom ne­go aspi­ri­ni­ma.

Bi­la je ne­dje­lja i sti­gli smo do Sa­int John Ho­spi­tal u San­ta Mo­ni­ci za ma­nje od dva­de­set mi­nu­ta. Dok smo da­va­li do­ku­men­te i po­pu­nja­va­li
for­mu­la­re na pri­jem­nom šal­te­ru, kroz du­bi­nu hod­ni­ka se po­ja­vio Al Pa­ći­no u prat­nji mla­đeg čo­vi­je­ka ko­ji ga je dr­žao is­pod ru­ke i, bez
če­ka­nja bi­lo ka­kve re­ak­ci­je od stra­ža­ra ko­ji su tu sta­ja­li, otvo­rio je vra­ta am­bu­lan­te i ušao unu­tra.

– Hm. Ta­ko sam i ja ne­ka­da u Ju­gi – po­mi­slih. Sva su mi se vra­ta otva­ra­la, a sa­da sam je­dan od ti­su­ća, ma sto ti­su­ća, je­dan od mi­li­jun
ne­po­zna­tih lju­di.

Bu­du­ći da je bi­la ne­dje­lja, ni­sam du­go če­kao i ubr­zo sam na svom “bro­ken En­glis­hu” ob­jaš­nja­vao dok­to­ri­ma što mi se do­go­di­lo. La­ko
je go­vo­ri­ti ko­lo­kvi­jal­ni sva­ko­dnev­ni je­zik, ali teš­ko je na stra­nom je­zi­ku u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma do­seg­nu­ti sve one ri­je­či ko­je se ri­jet­ko
upo­tre­blja­va­ju u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu.

Kao i u sve­mu, Ame­ri­kan­ci su pe­dant­ni i u me­di­cin­skoj po­mo­ći. Imam sre­ću da mi je zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje po­kri­ve­no pre­ko
ame­rič­kog Ak­tors gu­ild, gdje sam za­ve­den pod bro­jem 00428237, ina­če bi me ova vra­to­lo­mi­ja u Sa­int John Ho­spi­ta­lu, jed­noj od
naj­pre­sti­žni­jih i naj­bo­ljih bol­ni­ca u Los An­đe­le­su, koš­ta­la pre­ko 10.000 do­la­ra. Na­pra­vi­li su vi­še od 20 X-Rey sni­ma­ka da bu­du
sa­svim si­gur­ni da neš­to ni­je slo­mlje­no ili na­pr­slo u vra­tu. Na kra­ju su mi pro­pi­sa­li ne­ke lje­ko­ve pro­tiv bo­lo­va i pu­sti­li me ku­ći.

Baš kad sam iz­la­zio iz or­di­na­ci­je, go­to­vo sam se su­da­rio s Alom Pa­ći­nom, ko­ji je do­la­zio iz du­bi­ne hod­ni­ka.

– Sory – re­kao je.  

Tre­ba­lo je da i ja ka­žem “sory” i pro­du­žim svo­jim prav­cem jer u ta­kvim okol­no­sti­ma ni­je do­bro pre­po­zna­va­ti lju­de,

pa ma­kar bi­li i ta­ko po­zna­ti kao Al Pa­ći­no. Ko zna zbog če­ga je on ove ve­če­ri svr­šio ov­dje? Mo­žda su­vi­še al­ko­ho­la,

dro­ge, a mo­žda i sa­svim ne­ka be­zna­čaj­na ba­nal­nost.

I po­zna­va­ju­ći se­be, si­gur­no bih ta­ko i uči­nio da me ni­je onaj po­po­dnev­ni val oša­mu­tio i pro­tre­sao mi gla­vu i mo­zak.

– Do you re­mem­ber me? –
oda­brao sam naj­glu­plju re­če­ni­cu ko­jom sam mo­gao po­če­ti na­šu kon­ver­za­ci­ju.

– No – re­kao je krat­ko i oš­tro s pri­zvu­kom ne­tr­pe­lji­vo­sti u gla­su.

– We met on Ve­ni­ce film fe­sti­val 3 years ago.

– So what – go­to­vo mi je pro­sik­tao u li­ce.

Htio sam mu re­ći da smo se do­bro dru­ži­li u Ve­ne­ci­ji i da smo za­jed­no na po­zor­ni­ci pri­ma­li na­gra­de, on za ži­vot­no
dje­lo, a ja za Be­fo­re the Rain. I da smo se za­jed­no sli­ka­li pred sto­ti­nu fo­to­gra­fa i da ja ni­sam ne­ko ne­po­znat ko­ji
bi ga da­vio, ne­go eto tek ta­ko, kad smo se baš go­to­vo su­da­ri­li i po­gle­da­li je­dan dru­gog u li­ce, mi­slim da je bio red
da mu se ja­vim, a ne da se pra­vim da se ne po­zna­je­mo. I štoš­ta sam mu dru­gog htio re­ći, ali pre­sje­čen na­či­nom na
ko­ji me je po­gle­dao i in­to­na­ci­jom ko­jom je pro­sik­tao “so what”, sa­mo sam sleg­nuo ra­me­ni­ma i sa­svim ti­ho
pro­zbo­rio: “Not­hing. Just not­hing”.

Okre­nuo se i upu­tio pre­ma iz­la­zu, od­ma­hu­ju­ći li­je­vo-de­sno gla­vom, kao da je u se­bi go­vo­rio: “What an idi­ot, ma­ma
mia”.

Ka­ko sam pre­zi­rao svo­ju sla­bost to­ga tre­na i tu iz­ne­nad­nu pro­vin­ci­jal­nost ko­ja se uvu­kla u me­ne ko zna ka­ko i
ot­ku­da i zgra­bi­la me čvr­sto oko vra­ta, ko­ga od ja­kih bo­lo­va, ni­sam mo­gao po­mje­ra­ti ni li­je­vo ni de­sno.

Uza­lud me je De­jan Ka­ra­kla­jić tje­šio da je bio vje­ro­jat­no pi­jan i da je naj­bo­lje da za­bo­ra­vim tu epi­zo­du i ko ga
uosta­lom ši­ša kad se pra­vi va­žan. I da je Da­stin Hof­man bo­lji glu­mac, a o Dži­nu Hek­ma­nu da i ne go­vo­ri­mo.

Ni­sam mo­gao za­bo­ra­vi­ti. Ni tu noć, ni mno­go no­ći po­sli­je to­ga.

– So what – mje­se­ci­ma mi je od­zva­nja­lo u uši­ma, a krup­ni film­ski ka­dar Ala Pa­ći­na uno­sio mi se u li­ce u mo­jim
ne­mir­nim sno­vi­ma tih ljet­nih no­ći na­šeg pr­vog ve­li­kog ho­li­vud­skog film­skog iz­le­ta. 

                                                  spajdermen?                     

                                             O. Karabegović                                                                                       dajak    

S T O J I Ć I

dr. Zoka – gazda klana 

slijede Veka, Orijana, 

dika Niđo tik uz rame

krajnje dame, mame Plame

pregledaj arhivu