ja volim                               

                    Zojzol

                    Gradski hor i orkestar

                     vojska, prava

                     što je zrak u Skenderu onako čist ?

                     jer stanovništvo ne otvara prozore .

                     rakica, marijuana, pivo Nektar,

                     rebra janjeća i raub 1. maja,

                     kad mrena duca, Marjan Beneš unos spuca,

                     štela tiket kad se vrta posljednja.

                     Krišna Murti, Sai - babin prah Džibuti,

                     DidiVavaPepeZito, Brazilija,

                     Nintendo, trista bajta i-melom

                     traži majka sina po svijetu belom.

                       pred  'G A V R A N O M'

                     slija      

                     VIS '27-ma dimenzija' u sali 'Čajevac' (čajavec)

                     Igor Varšek, prvi baser VIS-a '27-ma dimenzija'

                     Sule

                      "Pusti neka spava,

                       ne diraj njegov san.

                       Ako jednom probudiš sanjara

                       jedan svijet će ostat bez vladara

                       i jedno kraljevstvo bez kralja svog.." 

                       Ekrem

                       

                       Aida, Mario, Gago;

                      Eheeeeeej, 
                      vratili smo se prije manje od dve sedmice.Trebalo nam je deset dana da se aklimatizujemo.

                      Pojavio se na kratko i Boro V.

                      Da, dragi bože šta on izgleda svježe i smireno. Naprosto mi ne izlazi iz glave.

                      No, evo sličica i bez Bluke....čujemo se....., Djidja.

                      Jovica Kecman          Boro V.                  Ru                                                 foto - Malvina            Malvinin Medy

                       Ratak

Cmokić od Maje.

                      fotka 2.

                         fotka 1.

                     Caja prijatelju!
  Vrijeme je odmora, pa dosadno u CRO.
  Razlog da se malo skoči do Banjaluke.
  Pozdravljam sve, posebno one koji su registrirali moje javljanje u "KNJIZI GOSTIJU".
  Evo ti sada šaljem fotke sa jednog jam-session-a, u Hard Rock Caffe-u.
  
  1.fotka Jam-session band
  2.fotka Saša i Tahir u elementu
  
  Neka nas.

.
  Cuca
                    

                      Mario : U Č E Š T V O V A NJ E

                      Vrbas, Ibro, Irma ;

                      Vrbas sollo

                          Braco                                          Nandi                                            Haško

nasmijani prozori

                       S A S T A N A K 

 Bilo jedanaest, kada smo Goran i ja njegovom malom ‘folcikom’ krenuli prema gradu,

da se u džez klubu ‘Vaj not’ sastanemo sa Dadom.

Pet minuta prije toga se čuli sa njim telefonom; imali se dogovoriti oko priredbe, što sam

je namjeravao upriličiti u tom prostoru. Dado trebao organizovati mezu.

Prije rata je on dugo radio kao kelner po najvidjenijim kafićima grada, čini mi se najduže

baš u Goranovom ‘Moneu’. Kada se rat završio, odluči otvoriti firmu brze hrane sa kućnom

dostavom. Ne bude mekano, na početku, ali uspije radnju razviti tako, da se pola grada

tome i dan danas ne prestaje čuditi.

Udarili Goran i ja prvo do Risinog ‘Tropika’, lijevo - glavnom boričkom cestom do druge

raskrsnice, pa na njoj zavijemo desno, prema Borčevom stadionu.

Na semaforu, gdje se produžava put za stadion - zastoj.

Dvadesetak metara dužine se uhvatila kolona, pa mi nije izgledalo da ćemo se tu silu zadržati.

Problem dolazio sa ceste prema Pozorištu.

Semafor na raskrsnici, sa nekad Titovom i ovaj naš nisu bili usaglašeni, pa kada bi mi dobili

slobodan prolaz, kolona za lijevo se nije pomjerala, jer joj to nije dozvoljavao onaj kod

Pozorišta.Kada se upali naše zeleno, onda propusti jedan ili dva auta, nekad ni jedan.

‘Evo’, govorio mi je Goran, dok smo čekali,’vidiš kako je.

Ja zato ni ne idem u grad. Što mi treba za radnju i kuću, kupim u Boriku.

Ako idem u ribu na Sanu ili već gdje god – prema Gradišci, izadjem na Banjalučko polje, pa tuda.

Ako idem prema Jajcu, onda Prekovrbasa do Alibabe, pa tom stranom.

Ništa ti ja druže više nemam sa gradom, a i šta bi.

Organizovao sam si sa ‘Hantragama’ svirke u ‘Moneu’.

Zasviramo subotom, skupi se poznate raje kakve se u gradu više rijetko gdje može vidjeti.

Zabavim se, posao ide bolje, a i Dadi mi se smirio, kako se prihvatio bubnjeva. Ako prodje

načisto, obećao sam mu kupiti novu garnituru. Zagrizao je, pa polako skupljam pare’.

‘Ojoj, jest se zadržasmo!’

Izvadi mobilni telefon, našica broj.

‘Halo Dado, evo nas na raskrsnici kod stadiona. Zakovali se, samo da znaš šta se dogadja.’

Ugasi telefon, pa reče:

‘Ljut, Dado. Ako samo malo zakasniš, kad se sa njim nešto dogovoriš, on odmah diže frku.

Sreća, pa ponesoh telefon.’ 

'Slije'  

                      Dražić Džejn i Boris

                      slija

                        Vladana                                                                     Ivanka

SLIJE GRADA

                       Mladost - ludost.
  Živjelo se bezbrižno,
  živjelo se punim plućima i jako brzo.
  Puno se i smijalo.
  Bez namještanja poze.
  Nenad Memon - Neja i Ranko Gazdić - Rankić.

  Komšije, iz Tesline.
  Sličica je iz 1978. godine. 
                      

P L A V O    M O R E

Ispod plavog neba more plavo.

Sve je plavo! Plavooke, plavokose, plavobradi...

Pada večer i dok se ne upale plave svjetiljke skrivam se u konobu.

Tu čeka plava riba i crveno vino imena Plavac.

 Mario

                      'udahni tiho, po ko zna koji put

                       sklopi lagano kišobran

                       ne reci nikom šta se to noćas zbi

                       sutra je možda sunčani dan'

                     104. generacija banjalučke Gimnazije                                                                      

                      1/10

                       razrednica Ljilja

                      Evo i mene prijatelju!
  Čuo sam od Zrinka da ste bili Vesna i Ti.
  Prošlo je godina otkad se nismo vidjeli, samo su slike izgleda ono što možemo pratiti. 
  Pa, evo ti onda šaljem ove.
  Na drugoj smo Damir Roki (tvoj susjed iz A-zgrade) i moja malenkost,
  a na prvoj Senko Karuza (književnik i vlasnik restorana u uvali Mala Travna - Vis) i ja.
  Ti Senka znas.
  Sve snimljeno na Visu.
  Pozdrav od Cuce.
                     

                     slija

                     Leteći Holanđanin - Rade Šerbedžija: Težina tuđine

            Novi odlomak iz ru­ko­pi­sa Ra­de­ta Šer­be­dži­je pod rad­nim na­slo­vom Green Card­

                     Ubo­ji­ca na pje­šač­kom pre­la­zu

Kad ne sni­mam fil­mo­ve u Ame­ri­ci, on­da sam šo­fer svo­jim dje­voj­či­ca­ma. Sva­ko ju­tro ih od­vo­zim u ško­lu i sva­ko po­sli­je pod­ne sa­če­ku­jem. Za­tim ih raz­vo­zim po Los An­đe­le­su na nji­ho­ve van­škol­ske ak­tiv­no­sti. Va­nja ple­še fla­men­ko, Mi­mi svi­ra kla­vir i igra te­nis, Ni­na je pre­sta­la s kla­sič­nim ba­le­tom i ule­tje­la u vr­tlog ti­nej­džer­skih go­di­na, te svo­jom po­seb­nom lu­cid­noš­ću i in­te­li­gen­ci­jom uma­nju­je ko­li­či­nu luc­ka­stih, ali po­ne­kad i ne sa­svim be­za­zle­nih, is­ku­še­nja. Nju od­vo­zim na raz­ne adre­se nje­nih pri­ja­te­lji­ca, gdje za­jed­nič­ki is­pi­tu­ju gra­ni­ce svo­jih slo­bo­da. Ra­nji­vo pre­po­zna­va­ju­ći pr­ve šo­ko­ve žen­stve­no­sti, za­u­vi­jek na­puš­ta­ju dje­voj­či­ce u se­bi.

Ne bez zeb­nje, bdi­jem nad nje­nim od­ra­sta­njem.

– Mak­ni se iz Los An­đe­le­sa kad ti kće­ri do­đu u ti­nej­džer­ske go­di­ne. Ne­ma šan­se da se od­bra­ne od dro­ge – re­kao mi je Fi­lip Nojs kad sam se do­se­lio u Ame­ri­ku.

A kud da se mak­nem, do đa­vo­la?

U st1:city w:st="on">Za­greb, Be­o­grad, Split, Pu­lu?

I na­ši gra­do­vi su po­sta­li Los An­đe­les. I kod nas dje­ca pre­vr­ću i skri­va­ju po dže­po­vi­ma ma­ri­hu­a­nu i raz­ne dru­ge kva­li­te­tom sum­nji­ve dro­ge. Sa­sta­nak sa đa­vo­lom!

Ta ni­smo li i Ka­sim i ja s ne­pu­nih če­tr­na­est pi­li pi­vo i za­pa­li­li pr­ve ci­ga­re­te niš­ke Mo­ra­ve, u par­ku iza Lo­ko­mo­ti­vi­nog igra­liš­ta. Ku­po­va­li smo ih bez ku­ti­je, umo­ta­ne u no­vin­ski pa­pir, po de­set ko­ma­da. Ta­ko smo ih lak­še skri­va­li me­đu škol­skim knji­ga­ma i per­ni­ca­ma.

Je­li smo bi­je­li luk i pi­li mli­je­ka u ve­li­kim ko­li­či­na­ma, da ubi­je­mo mi­ris ci­ga­re­ta ko­ji je do­la­zio s na­ših spa­lje­nih je­zi­ka. Ali teš­ko da bi moj otac Da­ne tih go­di­na mo­gao po mi­ri­su ot­kri­ti da pu­šim jer je to­li­ko di­mio da su mu oni nje­go­vi kar­de­ljev­ski br­či­ći bi­li pot­pu­no žu­ti od ni­ko­ti­na.

– Ta­ta, mo­ram ti neš­to re­ći. Do­go­di­la se jed­na ne­zgod­na stvar – ot­po­če­la je Ni­na svo­ju pri­ču ne­dav­no dok sam je vo­zio u ško­lu.

Kao sto Va­nja li­či na Lu­ci­ju, ta­ko Ni­na po­ne­kad li­či na Da­ni­la kad je bio dje­čak. I on je, kad god bi imao ne­ki pro­blem, znao re­ći: – Ta­ta mo­ra­mo ozbilj­no raz­go­va­ra­ti.

Ta­ko mi je jed­nom, kao de­se­to­go­diš­njak, sa­opštio svo­ju hi­sto­rij­sku od­lu­ku da on ne bi vi­še na­vi­jao za Par­ti­zan.

– Pa, na­rav­no, si­ne – re­kao sam – na­vi­jaj za Di­na­mo. To je sa­svim nor­mal­no. Ro­đen si u Za­gre­bu, svi tvo­ji dru­go­vi na­vi­ja­ju za Di­na­mo. I ja, pra­vo da ti ka­žem, kad igra­ju Par­ti­zan i Di­na­mo, ne znam za ko­ga da na­vi­jam.

– Ma ka­kav Di­na­mo, ta­ta? Ja bih na­vi­jao za Haj­duk.

– Zaš­to za Haj­duk – go­to­vo sam ra­to­bor­no uz­vik­nuo.

– Pa za­to što je Šur­jak naj­bo­lji.

I ta­ko moj Da­ni­lo već go­di­na­ma va­tre­no na­vi­ja za split­ske bi­je­le, a ja ne na­vi­jam vi­še ni za ko­ga.

– Pa, ta­ta – na­sta­vi­la je Ni­na bo­ja­žlji­vo. Pu­ši­la sam u ško­li. I ne znam, ali či­ni se da je na­stao ve­li­ki pro­blem.

– Ka­ko si pu­ši­la – uz­vik­nuo sam, ni­ma­lo tak­tič­ki i uda­rio ru­ka­ma po vo­la­nu.
Iz­le­tje­la je iz me­ne bu­ji­ca ne­kon­tro­li­sa­nih ri­je­či ko­je su se ra­su­le kroz otvo­ren pro­zor na­šeg ve­li­kog for­da po pro­met­nom Olim­pik bu­le­va­ru, a Ni­na je uz­drh­ta­la i ti­ho za­pla­ka­la i kao da se iz­ne­na­di­la zbog te mo­je ta­ko sna­žne re­ak­ci­je. I Len­ka i ja uči­mo na­šu dje­cu da nam ka­žu svo­je pro­ble­me i da niš­ta ne skri­va­ju od nas, ta­ko da je ovaj moj go­to­vo ne­u­ra­ste­nič­ni is­pad pot­pu­no šo­ki­rao mo­ju kćer­ku Ni­nu.

– Pa, znaš li ti da se od džo­in­ta mo­že umri­je­ti? I ka­kva sve sra­nja dje­le dje­ci. Vi­kao sam i da­lje sav iz­van se­be.

– Ali, ta­ta, ni­sam pu­ši­la dro­gu.

– Ne­go šta si pu­ši­la?

– Ci­ga­re­te. Ja, Džo­ni i još jed­na pri­ja­te­lji­ca.

– A... Ci­ga­re­te – go­to­vo sam s olak­ša­njem re­kao. Pa gdje ste to pu­ši­li?

– U par­ku, iza ško­le. Kad smo doš­li na­trag u raz­red, jed­na trud­na pro­fe­so­ri­ca nas je pre­po­zna­la po mi­ri­su. Ja sam od­mah pri­zna­la. I za­to će usli­je­di­ti ka­zna, ali sam la­ga­la da Džo­ni ni­je pu­šio. On ni­je pri­znao jer se bo­jao re­ak­ci­je ro­di­te­lja, a ja sam ra­di­je la­ga­la ne­go da iz­dam svo­ga pri­ja­te­lja.

– Pa do­bro si uči­ni­la – re­kao sam – ni ja ne bih pri­ja­te­lja odao.

I ta­ko se no­sim s po­seb­no­sti­ma ži­vo­ta u ovom ve­li­kom gra­du ko­ji uisti­nu iz­gle­da ko jed­na ve­li­ka pu­sti­nja u ko­joj su iz­ni­kle ne­so­lid­no gra­đe­ne ku­će, sa­svim bez pla­na po­re­đa­ne. Ov­dje ne­ma pra­vih te­a­ta­ra ni mu­ze­ja. Ne­ma ni uli­ca po ko­ji­ma se čo­vi­jek mo­že pro­še­ta­ti, po­pi­ti na mi­ru ka­vu u ne­kom re­sto­ra­nu i kroz pro­zor pro­ma­tra­ti lju­de ka­ko pro­la­ze jed­ni po­red dru­gih.

Ovo je je­dan ogrom­ni mra­vi­njak po ko­me lju­di ju­re u svo­jim auto­mo­bi­li­ma utr­tim auto­pu­te­vi­ma, a za­tim se par­ki­ra­ju pred svo­jim ku­ća­ma ili u ve­li­kim ga­ra­ža­ma i za­tva­ra­ju se me­đu svo­ja če­ti­ri zi­da, oba­vi­je­ni mra­kom i sa­mo­ća­ma.
Zo­o­po­lis! Ne­hu­man i hla­dan.

Jed­no­ga ju­tra, vo­ze­ći se u svo­me ve­li­kom for­du, ne­da­le­ko od na­še ku­će, toč­ni­je baš is­pred Mi­li­či­ne ško­le, sreo sam ubo­ji­cu na pje­šač­kom pre­la­zu.

Bi­lo je oko 10 uju­tro. Išao sam u obli­žnju apo­te­ku da pro­mi­je­nim li­jek za sni­ža­va­nje krv­nog pri­ti­ska, ko­ji mi je pro­pi­sao moj ame­rič­ki dok­tor, a za ko­ga moj lič­ni dok­tor i pri­ja­telj Go­ran Mi­la­si­no­vić mi­sli da je pot­pu­no bez­ve­ze. Uglav­nom za sve zdrav­stve­ne pro­ble­me zo­vem mog Go­ra­na u Be­o­grad .

Stao sam ured­no na znak „stop“ na ras­krš­ću i pri­če­kao moj red da kre­nem. I baš kad sam kre­nuo, je­dan čo­vi­jek u ve­li­kim cr­nim bok­ser­skim ga­ća­ma, ko­je su mu do­se­za­le do ko­lje­na i svi­le­noj pla­voj pot­ko­šu­lji, ko­ja je na le­đi­ma ima­la zlat­nim i cr­nim ve­zom na­sli­ka­nog ve­li­kog or­la ra­ši­re­nih kri­la, kre­nuo je pre­ko pje­šač­kog pri­je­la­za. Na lan­cu je vo­dio uz se­be ve­li­kog vuč­ja­ka. Za­stao sam sa svo­jim autom na sre­di­ni ras­krš­ća puš­ta­ju­ći to­ga čo­vi­je­ka da pri­je­đe uli­cu. No, on je na­jed­nom stao na sre­di­nu pje­šač­kog pre­la­za is­pred mog auta i po­čeo vi­ka­ti: “You, fuc­king idi­ot, why didn’t you wa­it at the Stop sign, are you blind?

Obič­no se ne upuš­tam ni sa kim u Ame­ri­ci u ras­pra­ve na uli­ci jer sam čuo i znam ko­li­ko to mo­že bi­ti opa­sno, no ovaj pu­ta sam bio zbog ne­če­ga po­seb­no iz­ner­vi­ran, te sam na­gi­nju­ći gla­vu kroz pro­zor da me bo­lje ču­je re­kao:

– Ac­tu­ally, I did stop and I’m wa­i­ting for you to cross the stre­et.

– You are lying, you fuc­king son of a bitch. I’ll gi­ve you tho­u­sand dol­lars if you pro­ve that you we­re wa­i­ting at the Stop sign.

Bio sam to ju­tro ne­ka­ko po­seb­no ne­mi­ran, mo­žda zbog kri­vih li­je­ko­va ko­je sam pio tih da­na, te sam, pot­pu­no ne­ti­pič­no za me­ne, od­jed­nom uz­vik­nuo:

– You are an idi­ot and get out of my way.

On­da je on, kao u ame­rič­kim kri­mi fil­mo­vi­ma, ne­vje­ro­jat­nom br­zi­nom is­pod svo­je pla­ve svi­le­ne ma­ji­ce ko­ja mu je pa­da­la pre­ko ve­li­kih cr­nih bok­ser­skih ga­ća, iz­vu­kao piš­tolj, ko­ji mu je bio za­tak­nut uz ši­ro­ki cr­ni ka­iš. Pri­ti­snuo sam gas do da­ske
na svo­me ve­li­ko­me for­du, ko­ji je go­to­vo po­sko­čio s mje­sta, za­skri­pav­ši gu­ma­ma i pro­ju­rio s nje­go­ve li­je­ve stra­ne. Ogrom­ni vuč­jak je za­la­jao i uda­rio pred­njim no­ga­ma o pro­zor­ska sta­kla, dok sam se ja kao film­ski ka­ska­der pot­pu­no spu­stio u sje­diš­tu i go­to­vo za­vu­kao gla­vu is­pod vo­la­na, za sva­ki slu­čaj. Is­pra­vio sam se u sje­diš­tu tek na­kon pe­de­set me­ta­ra, to jest na sli­je­de­ćem ras­krš­ću na ko­me ni­sam stao bez ob­zi­ra na zna­ko­ve upo­zo­re­nja o oba­ve­znom za­u­sta­vlja­nju. U re­tro­vi­zo­ru, uspio sam još iz­da­le­ka vi­dje­ti lu­da­ka u pla­voj svi­le­noj ma­ji­ci i ve­li­kim bok­ser­skim hla­ča­ma ka­ko za­u­zda­va svo­ga po­di­vlja­log psa či­ji se la­vež raz­li­je­gao Mis­si­si­pi ave­ni­jom is­pred West­wo­od Char­ter school, u ko­joj je niš­ta ne slu­te­ći, mo­ja ma­la kćer Mi­li­ca rje­ša­va­la škol­ske za­datke.

                     Emir, Lovšin ;

                     p a n o r a m a

                      Zveki

   Sad neko u ovoj noći

   Prolazi duge sniježne pute

   Sad neko u ljubavi tamo

   Gleda zvijezde razasute

   Sad neko zamišljen kraj mora

   Na golom kamenu sjedi

   Sad neko mrtav se budi

   I kao da me kroz prozor gledi

               Sule Arnautović

nastavnica - Jelena  Glišić 

                        B A NJ A L U Č A N K E

                       Gagula

                       K R I S T A L

   Četiri debela sata poslije šmrkanja tih kristala Kolja i Bobo nisu znali za sebe.

    Koma.

    Pored njih, u Koljinom stanu smo to rano popodne bili jos Larisa, Koljina djevojka, i ja.

    Sa Bobom sam se ja znao već dugo, sa Nikolom - neka dva mjeseca.

    I jake opuce je Bobo uspijevao koristiti rekreativno. Mjesec tuci pa onda yoga, šetnje, prestane i pušiti.

    Kolja ne.Tuci dok ima, kad nema – po alkoholu.

    Ljubav za muziku i dobar smisao za posao je Boban zgodno mirio poslujući često sa muzičarima.

    Kolju sam upoznavao oprezno.U babe Jage ovisnik rok služi, pa mu malo ostane za družbe.

    Kako Bobo izvadi kutijicu od tableta i iz nje prosu, na sto oko koga smo sjedili, nekoliko kristalića,

    Kolji zasvjetlucaše oči.

    ‘Hajmo!’

    ‘Stoj’- uspori Bobo, ‘stvar je neispitana’.

    ‘Pa, da je ispitamo’- reče Nikola, savijajući komadić papira u rolnu.

    Lara se vrpolji na stolici, ljubomorna što je našu pažnju preuzela ona hrpica na stolu.

    Ja mjerim.

    U normalnim okolnostima nemam problema odbiti neodgovarajuće ponudjeno.

    Nisu bile normalne, okolnosti.

    ‘Čovjek mi je rekao da se koristi kao bojni otrov,’ zateže Bobo dalje, nesigurno.

    Kolja se smije:’Ma daj, pa rat je.’

    Bobo odvoji jedan kristal i stavi pred Kolju, drugi pred mene, treći - stavi pred sebe.

    Lara pilji u tv.

    ‘Jebi ga, hajmo’ kažem, motajući u rolnu sličan komadić papira koji je Kolja već imao spreman.

    Smota ga i Bobo.

    Nagnuše se njih dvojica nad sto, u meni ogromna količina nemira, sekinda sumnje.

    Bobo trgnu, zakolitnu očima i svom težinom se svali na naslon stolice.

    Odmah iza njega potegnu i Kolja, sve isto, ali kolitnuvši očima i sviješću ostaloj tek u ehu, procijedi:

    ‘Nemoj, Caja….’

    'Slije'

                        Maca :

                       'Lojzo me učio..'

Davorkin Radovan i Drago

O. Karabegović - f o t o

                          Još jedna ljetnja iz Borika.

                          slija

SLIKA U OKU, MORE U UHU

Na jednom od davnih festivala 'zabavne muzike' pjevalo se: ''Ja neću poć' na Havaje dok ljeto na Jadranu traje''. 

Ljeto je i pošto sam čovjek od tradicije obilazim stara morska odredišta. 

Put me vodi malo uzbrdo pa malo nizbrdo, ispred vidici, lijevo ljepota, desno krasota…

Bosna se umiljava i navlači me pjesmama svojih sirena da stanem i predam se njenim čarima.

Odupirem se stavljajući slušalice i sunčanice…

Poslije bosanske bašte dolazi ona, Dalmacija -  Farmacija!

Sve miriše: trava, travica, travarica!

Razmakneš stijenje i kamenje i pred dječijim očima se ukaže more. More za odmore.

More da se raskiseliš, da se opustiš, da se dezinfikuješ, da se dekontaminiraš, da se napiješ!

More se može donijeti i kući. Ja sam ga donio u desnom uhu!

 Mario