voliš banjalučko?                           

ni EUROSONG 2008

neće proteći bez učešća Banjaluke.

U stručnom žiriju, za finalno veče, će sjediti Maja Tatić i Emir Bašić.

’SHINE A LIGHT’,

je naslov filma, što ga je Martin Scorsese napravio o mega slavnoj

muzičkoj trupi THE ROLLING STONES.

Jaako dobar.

Za pogledati tra-laj-leros, ovdje klikni.

Sliku ispod je Djani dobio direktno od Bila Vajmena, nekadašnjeg basiste tog muzičkog ansambla, a inače njegovog dobrog havera,

kada je ovaj, nedavno, imao svoju izložbu u Amsterdamu.

Djani je pošalje meni, kako to ide medju drugarima, a ja onda svima.

Jones

"Haljinicu boje lila" ovdje poslušati!

Kolja i Bregović

Promociji novog CD-a Severine Vučković, što joj ga je izkomponovo (irao) Goran Bregović, a koja se (promocija) sinoć zbila u restoranu Okrugljak, u Zagrebu, je prisustvovao i Kolja Pejaković. 

Nikolinoj ’Haljinici boje lila’ ni Severina nije odolila, pa se – uz Goranove, i ta kompozicija našla na njenom hiperober jedva dočekanom CD-u.

Bili još Loša, Marina Tucaković, Raka Marić, Tonči Huljić, Memić Vajta, Mišo Kovač, Rajko Dujmić, Boris Novković, a bilo i glumaca - javlja specijalni izvjetač uzBLuz-a.

Najnovije muzičko dostignuće hrvatske dive je Zrinko Tutić ocijenio kao nejako, samo za jednokratnu uporabu.

'Haljinica' medjutim zvuči odlično, imali smo priliku uvjeriti se.

Ali, dobro.

Špecijalni ižvještač je još dojavio da je Severina, već kod služenja supe, bila dobro janapi.

'Kasnilo se sa večerom, pa zato.'

špeci

Severina, 2 sata prije juhe

                       Vladani i njenom Darku

                       uzbluz strana šalje dar :

                        vjetar jugo u brak-barku

                       a za pratnju - ‘laki star'

                                                                                           nasmijani prozori                     

Date: Sun, 18 May 2008 13:15:00 +0200
From: navigator@blic.net
To: cajacaja@hotmail.com
Subject: Atlantic crossing 2008!

20.maj - Philadelphia, pa New Jersey...
28.maja, rijekom Delaware do ušća, na Cape May, odakle Zlatko Tušek iz Vukovara i ja isplovljavamo na Big Blue...pravac Azzores, Horta!
20-ak dana za razmišljanje, više o budućnosti, nego o prošlosti....i o prijateljstvima, svakako!
Svima vama, pravoj raji, sve najbolje do slijedećeg javljanja...
Ja sada odoh da se družim sa Posejdonom, u potrazi za mjestom gdje se iz pjene valova, rodila - Afrodita !
Fair winds and calm seas !
Cptn., Željo Šarić

LAKA I STRASE

Što se nisam nakro para / ostaću sirotinja – krajičkom uha sam čuo tanak glas, na granici falseta  i uz minimalističku pratnju.

Oduševljen tim 'direktom' (superbosanska kategorija) dao sam se u potragu za pjevačem sa osjećajem za aktuelno.

Doznajem da otkačeni momak Laka u stvari pjeva (a šta bi drugo) ljubavne pjesme (malo sam se razočaro kad sam sazno da

si blesava/ malo sam se razočaro kad sam sazno da si mršava/ htjedoh istog dana baciti se sa terase/ malo sam se razočaro

kad sam sazno da si pametnaaa... ). 

Za koji dan na ušću dveju reka ispod Avale  Evropa dolazi da pjeva.

U velikoj državi nismo imali te brige, moglo se, ali kad se nema para može i skraćeno, bez nekih predtakmičenja.

Tako naš reprezentativac postade taj Laka. U svemu originalan (a naš) momak ponudio refren: pokušaću da te poljubim a ti se

pravi luda/ pokušaću da te probudim a ti se pravi budna. Laku krasi šarm i kreacija, duhovitost i odjeća iz najvećeg prodajnog

lanca na našem tlu ('Second hand shop').

Pravi izbor jedne osiromašene, raspamećene i raspolučene zemlje!

Male zemlje po pravilu vole da imitiraju one druge. Na ovom Eurosongu zemlja sa specijalnim potrebama je sa šoumenom

Lakom odlučna da bude svoja i da ne konkuriše u kategorijama 'najljepša toaleta' i 'najbolji umjetnički dojam'.

 Mario

eeee..

KOD KRUPIĆA U MAJU

Jasna, Zorić, Nino, Rada, Zlatko, Vesna, Đina, Sejo, Martak, Maja

                                                                                           nasmijani prozori                     

VLADANA I PRATILICE

 Vozdra Caja, vozdra, Banjalučani!
    
  Neko uz Vrbas, neko uz Dunav, 
  neko u Amsterdam a neko bogami i u Scheveningen...
  na plažu, ha, ha...
    
  Biti sa Djanijem i družiti se s njim, nekada, u Banjaluci, je bilo lijepo,
  moram priznati!
  Ali, družiti se sa Djanijem u Amsterdamu, eee, to je nesto IZUZETNO.
  
  Prvo, Amsterdam je krasna čaršija.
  Izbor i ponuda fantastični, posebno za nas "obične" ljude. 
  Sedam dana na biciklu, u gradu napravljenom za bicikliste!!
  Čist zrak, sunce, nasmijani ljudi, Queen`s Day, Coffee Shops sa ugodnom 
  bezalkoholnom ponudom...i povrh svega on, Djani, moj banjalučki drug!
  Interesantno i istovremeno lijepo, kako nakon švicarske nategnute svakodnevnice
  to može prijati.
  Šta znači sresti starog prijatelja?
  Šta znači razumjeti se bez puno riječi, onako drugarski, banjalučki ?
  Stalo vrijeme.
  I što reče Nino Bahtijarević, ugledavši fotku Bila Wyman-a i Đanija, na Bilovoj
  izložbi u Amsterdamu:
  'I Wyman ostario, a Djani još ko dječarac..'

                                                                                           nasmijani prozori                     

igiBLuz

Borivoje

'SKAUT' (iza prve vrbe)

                          Šarić

Dragi moj Cajiću,

Nismo se već neko vrijeme čuli: ti, iz Australije, u Ameriku, ja, iz Holandije, u Banja Luku…sve na izlet i u nova (stara) vidjenja. Ne znam kako je tvoj američki izlet uticao na tebe. Mene je moj banjalučki vratio starom poroku: propušio ponovo. No, to sigurno neće biti ono što će u budućim sjećanjima, obilježiti moj boravak u Slatini (da, tamo sam ovog puta, više boravio nego u gradu). U Slatini sam, kao što sam ti ranije pisao, kupio vikendicu ( u blizini kuće u kojoj je, nakon rata, pokojni Blaja provodio dane “pročišćenja”).

Banja Luka je lijepa u ove proljetne dane, ali je postala nekako odveć nova za mene: raste i razvija se na sve strane pa je, tako, prerasla moja sjećanja koja me, još jedino, vežu za stari kraj.

Kuća u Slatini je dovoljno blizu i dovoljno daleko od grada da me, mirisima i ljudima koje sam tamo sreo, zadrži u iluziji prošlosti, a da me, istovremeno, ne baci u tugovanku. Banja Luka, naime, urbano i politički, egzistira u stanju koje je tipično za nove prijestonice na prostorima stare Jugoslavije: gradi se mnogo, ali nekontrolisano, od grada se stvara metropola koja guta periferiju, novi bogataši u parlamentarno nekontrolisanom društvu postaju ono što se u Rusiji naziva oligarh…istovremeno, grad postaje kulturno jak centar (što je pozitivno), ali su kulturne mecene ljudi koji s kulturom imaju malo ili nimalo zajedničkog….

Zato je Slatina postala moj izbor…

Ova razmišljanja rasijanog nisu, medjutim, razlog ovom pisaniju. Želim, naime, da tebi i svim rasijanim ali i onim koji su ostali ili došli u Banja Luku, preporučim jednu knjigu. Moj kolega, novinar, esejista, pjesnik ali prije svega Banjalučanin, Slavko Podgorelec, pisao je proteklih tridesetak godina pripovjetke, eseje, pjesme…i sve to sabrao u knjigu “Izlet u Banjaluku” koju je objavila izdavačka kuća Littera, a odštampao banjalučki Art-Print u zaista kvalitetnom povezu i zavidnoj, u poredjenju sa sličnim izdanjima drugih izdavača na istom prostoru, luksuznoj štampi.

Knjiga sadrži Podgorelčeve literarne radove od 1978. do 2004., a prošarana je autentičnim i grafički dobro utisnutim fotografijama stare Banja Luke. Fotografije pripovjetkama, koje su umjetnički uobličaj istorijskih fakata, daju onu Borheovsku (ili Kišovsku) podlogu koja čitaoca čini aktivnim sudionikom u traženju razlika izmedju fikcije i stvarnosti.

Podgorelca poznajem već više od četvrt stoljeća. Izvještavali smo, za različite medije, o istim dogadjajima pišući, svako u svom stilu, onim novinarskim, suhoparnim jezikom koji je morao da bude oslobodjen svake emocije i sveden na puko informisanje. Sretali smo se na konferencijama za štampu, razmjenjivali uobičajne fraze i, poslije, žurili u različite redakcije da na papir istresemo sadržaj informacija koje smo prikupljali. U onim rjedjim trenucima kada smo mogli da se duže bavimo odredjenom temom, primjećivao sam da se razlikujemo u tome što sam ja probleme posmatrao globalno, dok im je Slavko davao uvijek lokalnu notu. Mislio sam da on to čini zato što je pisao za novine iz Hrvatske (ili sarajevski radio), pa je čitaoca morao da dovede u kontekst lokalnog.

Kada sam pročitao “Izlet u Banjaluku”  shvatio sam da je Slavko to činio iz potrebe da Banjaluci da značaj opšteg. U njegovoj knjizi se pominje da je u Banjaluci prva kafana otvorena 54 godine prije nego što se to dogodilo u Parizu ili 66 godina prije Beča! Slavko je pjesnik koji ima jednu stalnu i nekoliko prolaznih ljubavi. Pogadjaš koja je stalna.

“Zalijepljeni u smolu raspuklih borova oko stare romantične crkvice, cvrčci dreče iz sveg glasa”, piše Podgorelec. Ovako piše samo rodjeni pjesnik.

Srećan sam što sam, nakon eto četvrt stoljeća, u mom kolegi i drugu, Slavku Podgorelecu, otkrio pjesnika. Toplo ti ga preporučujem.

Tvoj Goran

SLIJE GRADA

Zdravo Biljana !

raja iz zgrade u Titovoj

"Never believe that a few caring people can't change the world. For, indeed, they are the only ones who ever have."

Margaret Mead

johnatan

   kafa

maca

Los Angeles,

kuku – ruku

od Vesne se tu ukradem

pozdravljaju

Banja Luku

Slipac Amra i njen Adem

dolac

Sinoć smo Jasna, Jarmen, Biljana i ja bili na koncertu, proslavi života i muzike
nedavno preminule kanadske legende Jeff-a Healey-a.
Jeff Healey, gitarista i vokalni solista, se čitav svoj život borio sa rakom.
Napao ga rano, od njega je oslijepio u 11. mjesecu života.
Širio se, on ga gurao nazad, iz muzike crpeći snagu.
Poznat je po karakterističnoj tehnici sviranja gitare, na koljenima. 
Medjunarodnu slavu mu donio hit 'Angel Eyes'. 
Svirao sa, da pomenem najpoznatije, George Harrisonom, BB Kingom, Stivom
Lakatherom,  Eric Klaptonom... Preminuo prije dva mjeseca u 42. godini.
Do zadnjeg dana, svakog četvrtka svirao, pjevao i goste zabavljao u svom
restoranu u centru Toronta. 
I sinoć, došla njegova muzička raja, da ga slave.
Praštali jazz, blues, rock i vicevi.  Kao da je Jeff bio tu, kao da je i on  svirao,
pjevao i pričao. Praštalo se, bogami, i po pivu. Djuskalo se i skakutalo.
Prosjek godina, 45 - 50.

Nakon šest sati, noge zabolile.
Ali je vrijedilo...
Čanak

Dragi Caja, nedavno se sretosmo pred "Firencom", samo nakratko, tek toliko da se pozdravimo,
a sada me Pedja Čanak više nego iznenadi ovom fotografijom.
Pa, kada je vec tu, dužan sam i tebi i našoj raji, par riječi o njoj.
Snimak je napravio pok. IVO MAŽAR, kada smo zajedno jedrili Kornatima, pred sam početak rata,
1990., u marini Piškera.
Puno je simbolike u toj slici.
Ne samo što Ivo više nije medju nama, nego i u pocijepanoj, najdražoj
i jedinoj zastavi, kao i u pogledu...uprtom "tamo daleko"...u neku novu budućnost, koja nam se
silom prilika sama nametnula, a ne "jer smo mi to tražili".
Neki drugi su je majstorski smislili samo za sebe i zbog sebe, zar ne!
Utoliko je ovaj tvoj sajt dragocjeniji...kao bakin fijaker u zimu, oko koga smo se kao djeca svi
rado okupljali, ne sluteći šta nam sutra donosi.
Lijepo je Josip Pejaković napisao - otkrio si u muci novog samog sebe!
Budi uporan, nastavi, slaži mozaik naših sudbina i tamo i ovdje, pa - neka vrijeme sudi i presudi!

Dok ovo čitaš, ja sam u zadnjim pripremama za odlazak u Washington, odakle - krajem maja,
sa prijateljem - izbjeglim Vukovarcem - krećem ovom jedrilicom preko Atlantika...pravac Šibenik!
Puno pozdrava tebi i svoj raji,
iz sunčane Bajne luke,
od Želje Šarića!

Omerica i osam (8) drugarica

                                                                     Enver

Za rubriku, uspješni Banjalučani u svijetu i okolici. Evo ga, prvak Jokera!
Prelazni pehar i lova, plus svekolika slava. Ostali takmičari uglavnom u dvadesetim i tridesetim.

Ja, kao što se vidi, koji mjesec stariji. To naglašavam, zbog istine, iako čujem komentare - lako ti je mladje od sebe, ufati si svog para pa pobjedjuj!

Želimir Šarić

KANJON SUTURLIJE

                             Čanak

 
Leteći Holanđanin - Rade Šerbedžija: Težina tuđine (3)

Novi odlomak iz ru­ko­pi­sa Ra­de­ta Šer­be­dži­je pod rad­nim na­slo­vom Green Card­

Gra­ni­ce

Po­no­vo na put. Po­stao sam “le­te­ći Ho­lan­dez”. Pre­li­je­ćem kon­ti­nen­te, mi­je­njam gra­do­ve i dr­ža­ve. Pu­tu­jem.

Od Los An­đe­le­sa do mo­jih kra­je­va tre­ba mi oko 13 sa­ti le­ta. Obič­no idem pre­ko Lon­do­na. Pa on­da za Za­greb ili Be­o­grad .

U zad­nje vri­je­me na­pra­vim pre­kid pu­to­va­nja da lak­še pod­ne­sem džet leg, pa ta­ko sta­nem u Nju­jor­ku, Va­šing­to­nu ili To­ron­tu. Pre­spa­vam i sli­je­de­ćeg ju­tra na­sta­vljam za Lon­don .

Pu­to­va­nja su po­sta­la moj na­čin ži­vo­ta. Pa ma ko­li­ko straš­no i sil­no vo­lio svo­ju po­ro­di­cu, po­ne­kad, sa­svim ira­ci­o­nal­no, go­to­vo se ra­du­jem što pu­tu­jem i što ću pro­ve­sti tih ne­ko­li­ko da­na u ne­kom ne­po­zna­tom ho­te­lu, sje­di­ti sam za sto­lom u do­brim re­sto­ra­ni­ma i pi­ti svo­je cr­no vi­no. Kad sam ta­ko sam u no­vim gra­do­vi­ma, ne­mam ni­ka­kve ze­lje da upo­zna­jem nji­ho­ve zna­me­ni­to­sti ili obi­la­zim mu­ze­je i te­a­tre. Pro­na­đem svoj omi­lje­ni re­sto­ran i ne mi­je­njam ga. Obič­no sni­mam fil­mo­ve i na­kon sni­ma­nja ne dru­žim se ni sa kim iz film­ske eki­pe. U stva­ri, je­dva če­kam da od njih po­bjeg­nem. Mo­žda je to podsvje­sna ne­la­go­da što na en­gle­skom ni­sam glav­ni u kon­ver­za­ci­ja­ma za sto­lom. Pro­fe­si­o­nal­na de­for­ma­ci­ja, što bi se re­klo.

Po­sli­je ve­če­re, sje­dim du­go u ho­tel­skom Ba­ru i uži­vam gle­da­ti ame­rič­ki fud­bal ili po­ker na te­le­vi­zi­ji. U na­šoj ku­ći u Los An­đe­le­su, Len­ka je uki­nu­la te­le­vi­zi­ju jer tvr­di da glu­pi i ste­re­o­tip­ni ame­rič­ki pro­gra­mi za­glu­plju­ju i kva­re dje­cu. Iako se sla­žem s nje­nim
miš­lje­njem, ne­do­sta­ju mi sport­ski ka­na­li. Fil­mo­ve iona­ko ne gle­dam, na­ro­či­to svo­je.

Pa, ako se glu­mač­ka nar­ci­so­id­nost po to­me mje­ri, is­pa­da da je mo­ja nar­ci­so­id­nost u gra­ni­ca­ma nor­ma­le. Iako bi se teš­ko mo­glo ra­zu­mje­ti da iz­me­đu pre­sti­žne i po­pu­lar­ne se­ri­je 24 ho­urs, u ko­joj sam se po­ja­vlji­vao kao “gest star” u osam epi­zo­da i TV po­ke­ra, iz­a­bi­rem ka­nal s po­ke­rom u mom luk­su­znom apart­ma­nu jed­nog od bo­ljih ho­te­la u To­ron­tu. Sve vi­še mo­ja pre­ko­o­ke­an­ska pu­to­va­nja
usmje­ra­vam pre­ko To­ron­ta. Tu ži­vi mo­ja se­stra Mi­li­ca sa svo­jom fa­mi­li­jom. Ta­ko, eto, na­dok­na­đu­je­mo iz­gu­blje­ne da­ne u ko­ji­ma se ni­smo gle­da­li. Mo­ja Mi­li­ca me još uvi­jek do­ži­vlja­va kao svog ma­log bra­ta, ka­ko me i na­zi­va, i to me is­pu­nja ne­kom či­sto­tom i sje­ća me na sret­ne da­ne dje­tinj­stva. No, či­nje­ni­ca da mo­ji “ ma­li ” ne­ća­ci Sa­ša i Bo­ris ima­ju svo­je fa­mi­li­je i dje­cu vra­ća me u okrut­nu re­al­nost u ko­joj su se mo­je re­al­ne go­di­ne već do­bra­no na­mno­ži­le. Eto, i ma­la mo­ja Lu­če će za ko­ji mi­je­sec ma­ma po­sta­ti. To zna­či da ću ja bi­ti pra­vi prav­ca­ti djed. Ve­se­lim se toj či­nje­ni­ci i sil­no sam uz­bu­đen. I mo­je dje­voj­či­ce su uz­bu­đe­ne. Iz­miš­lja­ju i pred­la­žu ime­na.

U To­ron­tu je i moj no­vi pri­ja­telj Ro­bert Lan­tos. On je je­dan od naj­po­zna­ti­jih ka­nad­skih film­skih pro­du­ce­na­ta, a s njim sam sni­mio film Fu­gi­ti­ve Pe­a­ces. Rjet­ko se u ovo­me po­slu čo­vi­jek spri­ja­te­lju­je s pro­du­cen­ti­ma jer oni obič­no ula­ze u mno­ge ne­spo­ra­zu­me s film­skim rad­ni­ci­ma. Oni, na­i­me, na­sto­je da ču­va­ju i šte­de tu­đu i svo­ju lo­vu u fil­mu, a umjet­ni­ci bi da što vi­še ot­mu od to­ga ko­la­ča.

Ro­bert je Ma­đar i po­seb­no je po­no­san na svo­je zi­dov­sko po­ri­je­klo. Za­to je i s to­li­ko stra­sti pri­stu­pio sni­ma­nju te li­je­pe film­ske pri­če in­spi­ri­sa­ne do­brim ro­ma­nom Ane Mi­čel­son.

Da bih do­bio tu li­je­pu ulo­gu, mo­rao sam ima­ti sa­sta­nak sa re­ži­se­rom Dže­re­mi­jem Po­dew­som, ko­jem su se svi­đa­li mo­ji fil­mo­vi i za nje­ga je bi­lo je­di­no pi­ta­nje ho­ću li mo­ći bi­ti do­volj­no uvjer­ljiv go­vo­re­ći ne­ke od re­če­ni­ca na grč­kom. Ku­pio sam ga re­če­ni­com da ja ni en­gle­ski ne go­vo­rim, da u stva­ri poj­ma ne­mam en­gle­ski, pa sam ipak uspio do­sta uvjer­lji­vo od­glu­mi­ti ne­ke od tih ka­rak­te­ra.

Naš­li smo se u ču­ve­nom ho­te­lu Cha­tou Mor­mont, gdje obič­no od­sje­da na­ša Va­ne­sa Red­grejv. Ona nas uvi­jek po­zo­ve da se dru­ži­mo na ljup­kom ma­le­nom ba­ze­nu na ko­me je za­bra­nje­no ska­ka­nje u vo­du, ali mo­ja Mi­li­ca, una­toč upo­zo­re­nji­ma, u njih ska­če i pr­ska vo­dom ri­jet­ke po­sje­ti­o­ce ko­ji se iz­le­ža­va­ju u le­žalj­ka­ma na vru­ćem ka­li­for­nij­skom sun­cu.

Dže­re­mi je drag i ve­o­ma smo se br­zo do­go­vo­ri­li o mno­gim stva­ri­ma. Ja sam već una­pri­jed bio si­gu­ran da ću, uko­li­ko mi po­nu­de tu ulo­gu, si­gur­no pri­hva­ti­ti jer sam in­stink­tiv­no osje­ćao da mi ta­kva ulo­ga sa­da tre­ba vi­še no ikad, da bi me na­ćas iz­ba­ci­la iz ga­le­ri­je “film­skih ne­ga­ti­va­ca” na ko­je su se Ame­ri­kan­ci već na­vi­kli.

Film je uisti­nu uspio, a mo­ja ulo­ga do­brog čo­vi­je­ka Ato­sa vra­ća me ta­mo gdje sam bio s fil­mom Be­fo­re the Rain. Ra­do­stan sam zbog to­ga, ali to sa­svim si­gur­no zna­či da ne­ću za­ra­di­ti onu lo­vu o ko­joj sam sa­njao i ko­ja bi mi omo­gu­ći­la to­tal­no spo­koj­nu sta­rost.

Ču­dan je i opa­san taj Ho­li­vud. Sa­da vi­še ni do­bri glum­ci po­put Džo­na Tor­tu­ra ne za­ra­đu­ju ve­li­ke pa­re. Mi­li­ju­ni su re­zer­vi­sa­ni sa­mo za ve­li­ka ime­na ko­ja pra­ve i pro­da­ju fil­mo­ve. Osta­li vi­še ni­su va­žni. Ako ne­tko od njih od­bi­je ulo­gu, ima ih sto­ti­ne ko­ji će je istog ča­sa pri­hva­ti­ti.

Naj­ra­di­je bih se vra­tio. Ali gdje?

Ka­ko da ži­vim ži­vot ko­ji mi vi­še ne pri­pa­da? Sve je po­sta­lo druk­či­je, a i ja sam druk­či­ji. Pa ma ko­li­ko s ra­doš­ću do­la­zim sva­ko lje­to u Is­tru, gdje na Bri­u­ni­ma ži­vi­mo svoj San ljet­ne no­ći, je­dva če­kam da se vra­tim u Los An­đe­les. Fa­li mi to ši­ro­ko pla­vo ne­bo na ko­je sam se na­vi­kao i to sun­ce ko­je ža­ri to­plo­tom go­to­vo či­ta­ve go­di­ne. I lju­di s ko­ji­ma se dru­žim i s ko­ji­ma po­tvr­đu­jem svo­je za­vjet­no emi­gran­stvo mi fa­le. Emi­grant je kao di­vlja ži­vo­ti­nja. Kre­će se ti­ho i go­to­vo taj­no svo­jim sta­za­ma i bra­ni svo­je sva­ko­dnev­ne na­vi­ke. Na ne­ki ču­dan na­čin uži­va u svo­jim sa­mo­ća­ma. I bez ob­zi­ra na to što oba­vlja svo­je obi­telj­ske i rad­ne oba­ve­ze, ima je­dan dio da­na ka­da je sam sa so­bom i ka­da se pot­pu­no pre­da­je stra­no­me gra­du s ko­jim je stvo­rio ne­ku po­seb­nu ve­zu.

Mo­ja Len­ka, ka­da od­ve­ze Mi­mi u nje­nu no­vu ško­lu, ko­ja se na­la­zi bli­zu oke­a­na, toč­no gdje se San­set bu­le­var spa­ja s Pa­ci­fic Hig­hwayom, par­ki­ra sva­ko ju­tro auto bli­zu jed­ne li­je­pe pla­že i ta­mo se še­ta bo­sa po pi­je­sku.

Ja svo­je sa­mo­će pro­na­la­zim u ma­lim ta­li­jan­skim re­sto­ra­ni­ma, u ko­ji­ma sjed­nem na po­la sa­ta i pi­jem svo­je cr­no vi­no. Obič­no se ta­da ne raz­miš­lja ni o če­mu. Sa­mo se ne­ka­ko po­seb­no tra­je. Po­ne­kad mi se či­ni kao da u tim tre­nu­ci­ma po­sta­je­mo dru­gi lju­di, go­to­vo ne­po­zna­ti se­bi sa­mi­ma.

I ka­da od­la­zim kod Ade­ma u ka­fe Aro­ma, gdje se sa­sta­je­mo i igra­mo kar­te, mo­je emi­grant­stvo se pro­du­blju­je. Ta­ko zbi­je­ni oko sto­la, bu­lje­ći u te kar­te i is­pi­ja­ju­ći vi­no u pla­stič­nim ča­ša­ma jer Adem ne­ma li­cen­cu za pro­da­ju al­ko­ho­la u re­sto­ra­nu, li­či­mo na one po­ki­sle lju­de na po­zna­tim sli­ka­ma fran­cu­skih im­pre­si­o­ni­sta. Una­toč ka­li­for­nij­skog sun­ca uvu­če se ne­ka vla­ga u na­ša ti­je­la i za­u­da­ra­mo tu­đi­nom. U Ade­mov ka­fić do­la­ze na­ši lju­di raz­li­či­tih vje­ra i na­ci­o­nal­no­sti. I Sr­bi i Hr­va­ti i Bo­san­ci i Ma­ke­de­on­ci i Cr­no­gor­ci, pa čak i po­ko­ji Al­ba­nac ili Slo­ve­nac na­vra­ti. I svi su oni tu zbog Ade­mo­ve i Amri­ne ku­hi­nje ko­ja ih svo­jim mi­ri­si­ma i uku­si­ma vra­ća u biv­še ži­vo­te.

Ma­li ka­fe Aro­ma po­stao je kult­no mi­je­sto eks-Ju­go­vi­ća u Los An­đe­le­su. Tu se pu­ne na­še ba­te­ri­je ne­kom no­stal­gi­jom ko­ja nam po­ma­že da lak­še pre­ži­vi­mo ove emi­grant­ske go­di­ne. Po­ne­kad, ta­ko sje­de­ći is­pred tog ljup­kog re­sto­ra­na, osje­ćam se kao da sam u Me­du­li­će­voj uli­ci, u sa­kri­ve­noj ka­fa­ni­ci Kal­nik, u ko­joj sam znao da­ni­ma sje­di­ti i sa svo­jim naj­bli­žim dru­ga­ri­ma i kom­ši­ja­ma is­pi­ja­ti ge­miš­te.

Da. Ka­fe Aro­ma je dio mo­je psi­ho­te­ra­pi­je. Za­mje­na za iz­gu­blje­nu do­mo­vi­nu.

ISPRED 'AROME'

pregledaj arhivu